Danas si ovde, sutra možda na aparatima!

    Nisam spavala noćima, kada je otišao od mene. Ne zato što ga volim još uvek, naprotiv, iz nekog potpuno neobjašnjivog razloga. Ali nisam spavala. Nisam čak ni mislila na njega. Laknulo mi je što se noćna mora završila i što konačno mogu lepo da odmorim, da izađem, pogledam oko sebe, vratim se u tokove koje sam izgubila.

    Došla je druga ljubav, trajala, završila se. Nije bolelo, a na njega, hm... nisam pomislila ni jedan jedini put. Prosto je nestao iz mog života. Nisam se čak ni pitala, šta se desilo, zašto sam prestala da volim, nisam se pitala ni gde je, da li je, šta... Nije ga bilo, jednostavno ga nije bilo.

    Došla je treća ljubav. Kažu treća sreća. Nisam je doživljavala kao treću sreću, jer na prve dve nisam ni pomišljala. Imam tu osobinu da stvari iz prošlosti ostavim tamo, i da sve novo počinjem kao da je prvi put. I tako sam se i osećala, kao da je prvi put. Zaljubila se punim plućima, osmehivala, sijala... Sve je bilo kao san. Možda je i dalje. Jer ovaj treći je bio PRAVI. Ili nije?!

    Poslednih mesec dana sam totalno isključena iz svega. Dešava se ispitni rok. A ja prvi put u svom životu zaista učim. Prvi put u životu mi se dešava prava škola. Jedino on, da ON, zna šta sa mnom i kako, jer je jedino ON deo mojih dana. I možda je pokušao da me shvati, kao i svaki put, ali sada znam da mu neće uspeti, jer ovo ima veze sa prošlošću.

    Pa da, i ja imam prošlost!

    A šta sa tim?! Kako se prošlost vratila da pokuca na vrata, ako sam se odavno preselila na drugu planetu? Nije pokucala, jednostavno me udarila. Da, da! Udarila me. Smrtno jako.

    Uvek je voleo da se zaleti, do daske, da osetimo to ubrzanje, adrenalin. I umela sam istinski da uživam u tome. Ali posle njega sam mrzela brzinu. Nisam to povezivala sa njim, jednostavno mi nije prijalo, kao ni vodka, koju godinama nisam okusila.

    A ja, opet, ne mogu da spavam no%u